Насиље у школи је проблем са којим се скоро свако дете бар једном суочава. Проблем који постаје део свакодневнице, проблем који постаје све већи, проблем који је као пожар који све више и јаче букти и о коме је потребно гласно и отворено говорити како би му се стало на пут и спречило његово даље ширење.
Јелена Вукичевић психолог Едуцентра је објаснила појам насиља у школи. Шта је уопште насиље у школи, о специфичностима починилаца насиља у школама, о карактеристикама школске ситуације кoje погодују појави насиља, и томе како смањити појаву насиља у школама.
Шта је то школско нaсиље?
Школско насиље је насиље које се дешава у школи, у циљу да се намерно и неоправдано нанесе штета другоме. Међутим, насиље се може дешавати и изван школе, а да се и даље сматра школским, јер се дешава у нпр. школском дворишту, на путу од куће до школе и назад, али и онлајн преко друштвених мрежа на којима су иста школска деца међусобно повезана - дакле, између ученика истих или различитих школа.
Најчешћи облици насиља у школама су вербално (псовање, исмевање, оговарање,...), друштвено искључивање (вршење притиска на своје вршњаке да избегавају тј. не друже се и не комуницирају са неким конкретним дететом из школе), али и физичко (ударања, туче) и сексуално (давање ласцивних надимака, недозвољена додиривања између вршњака, недозвољено дељење фотографија са друштвених мрежа и њихово коментарисање у сексуалном смислу,...); нажалост, изложеност насиљу не престаје одласком из школе, већ се наставља и онлајн - дигитално насиље.
Још једно разликовање врста насиља је и по томе да у школи насиље ученици могу да трпе од својих вршњака, али и од наставника, као што и ученици могу да врше насиље према вршњацима, али и наставницима (најчешће су у питању провокације и вређања од стране ученика, али има и претњи, па и физичких напада на наставнике).
Основ за вршење насиља починиоци насиља најчешће виде у материјалном и интелектуалном статусу, као и у националној и сексуалној припадности жртве - дакле у основи је дискриминација, по којој се вршњаци и наставници нужно не морају много разликовати.
Специфичности починилаца насиља у школама
Један од путева развоја антисоцијалног понашања, чији је један облик и насилничко понашање, јесте неуспешност у школском постигнућу (из било ког разлога, нпр. интелектуалне способности, недостатк конценрације и пажње, хиперактивности, неразвијености радних навика и толеранције на фрустрацију у сусрету са задацима и изазовима образовања, лоше климе у породици, недовољне контроле од стране родитеља...), због чега се та деца могу осећати неадекватним и одбаченим од друге деце, па све мање остају везана за школу, све мање деле исте вредности већинске вршњачке групе (одељења, генерације,...), а све више се траже и проналазе у кликама вршњака којима су сличнија. Те клике су састављене од агресивних ученика који дају пример својим понашањем како демонстрирати агресију кроз насиље, подржавају насилничко понашање, дају заштиту један другом и/или заједно учествују у свим нападима, па и награђују једни друге због таквог понашања. Услед овакве климе у вршњачкој групи, дете-појединац може као покриће за своје понашање стављати групу, у смислу да шта год да ради то ради у име групе којој припада. Овакав осећај припадности и прихваћености, у детету изазива осећај моћи и подиже ниво самопоуздања.
Још једно могуће објашњене израженог насилног понашња према вршњацима у школској средини може бити и искуство насиља које дете-починилац насиља има у својој породичној или широј социјалној средини, па и вршњачким групама којима припада; дете ту учи по моделу, учи како треба разрешавати емоционалне проблеме и проблеме у односима са другим људима или, на основу свог искуства, бира насиље као начин да се заштити. Овако дете изграђује и систем вредности и ставове који оправдавају насилнички однос према другима.
Наставници и остало школско особље које врши насиље према ученицима, неретко то објашњава и види као начин дисциплиновања и корекције понашања ученика у школи. За ове наставнике се углавном сматра и говори да никада нису сносили последице, да пролазе некажњено и да школе не предузимју никакве мере у вези са тим. Ђаци то виде и усвајају као могуће и у реду да се и сами тако понашају.
Карактеристике школске ситуације кoje погодују појави насиља
Школа, као институција у коју деца улазе из породице, има, или би се очекивало да има, сличности са породицом: постојање битних фигура и односа са одраслима, ауторитет, васпитна улога... Услови за развој проблема са насиљем у школи подразумевају постојање великог броја ђака и недовољну контролу од стране школског колектива, као и лоше услове рада, низак социјално-економски статус ученичких породица и ширу социјалну околину школе у којој је заступљено насиље.
Однос између школског колектива и ученика такође може да допринесе појави насиља:
- добри односи, кооперативност и повезаност са школом смањује учесталост насиља између ученика, а одуство истих повећава насиље;
- постојање јасних школских правила и општеприхваћеност нулте толеранције на насиље као вредности школе, смањује насиље, а одсуство истог га повећава;
- начин рада наставника у одељењу, добре вештине интерактивног предавања, похвале и оцене за труд и знање, доследно реаговање на сваки знак недозвољеног понашања позитивно делује на одржавање „школе без насиља“, а одуство истих обрнуто;
- уколико се није радило на уједињавању одељења и развоју равноправности између деце од првог разреда од стране учитеља, а потом и настваника разредне настве од петог разреда, веће су шансе да ће до насиља између ђака долазити чешће.
Стратегија смањења насиља у школама
Један део стратегије би свакако требало да буде пружање помоћи деци да савладају градиво и поправе благовремено све оцене и тиме постигну за себе задовољавајућ школски успех. Овим би се повећавала заинтересованост за постигнућем и школа би постала прихватљивија као место и начин да се та потреба задовољи. Такође, прихваћеност у вршњачку групу би било лакше за постићи, па би фрустрације, агресивност која из ње произилази и насилно понашање путем кога се она „празни“, постали мањи и ређи.
Превентивни програми који покривају више различитих аспеката развоја детета као друштвеног, социјалног бића су такође веома корисни:
- Програми развоја комуникацијских вештина помажу детету у решавању социјалних проблема и побољшавају интеракцију између ученика;
- Програми унапређивања процеса мишљења, јер адаптивно социјално понашање детета зависи од његових способности да правилно уочи и анализира социјални проблем, да размисли о алтернативама у решавању проблема и изабере најбољи могући план или решење;
- Програми за развој емпатије подразумевају учење препознавања својих и туђих осећања, стављање у позицију другога и испољавање саосећања према другоме - овим се постиже смањење дететове спремности да иде „до краја у нападу“ на дуго дете;
- Програми контроле беса за ону децу која ово не могу сама, током којих ће учити да а) препознају када их обузима бес (праћење својих физиолошких реакција попут дисања, пулса, знојења, грчева,...), б) уоче које то ситуације у њима провоцирају бес и како се њихово понашање разликује када јесу и нису бесни, в) уче различите технике како би смањили бес (нпр. вежбе релаксације, дубоко дисањем, дистракције, давање самом себи инструкције,...).
Поштовање и понашање у складу са „Посебним протоколом за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама“, како би школа успела да помогне прво угроженом детету, али одмах потом и детету починиоцу насиља. Ово не значи да запослени у школи буду полицајци који истражују, саслушавају сведоке, узимају изјаве, како би донели праведну одлуку и одлучили ко је одговоран за насталу ситуацију. Без обзира у којој су улози у току неког дисциплинског поступка, јако је важно да родитељи буду упућени у то која су њихова права и права њиховог детета. Конвенцијом о дечијим правима наведено је, између осталог, и право детета на информацију - то значи информисаност о самој процедури дисциплинског поступка: ко све учествује, шта дете може очекивати, ко ће све са њим разговарати и када итд., као и истаћи детету да ће бити сигурно и заштићено, да треба да говори истину итд., јер једино овако пролазе овај поступак са мање стреса и трауме. Колико год да поступак траје, важно је да родитељ остане смирен и фокусиран на циљ и, ако и када је потребно, подсећа и школу на исто, па и да се обрати вишим инстанцама уколико школа у ствари не поштује прописане протоколе.
Шира, друштвена, културолошка стратегија за превазилажење баријере у комуникацији између детета и одрасле особе, ученика и наставника. Наиме, иако се ученици слажу, у начелу, да не треба бити насилан и учествовати у насиљу, већ помоћи другу ако се нађе у таквој ситуацији, у пракси ће се ретко одлучивати за овакво поступање. Разлог није нужно и само у недостатку горе наведених вештина, већ и у томе што не знају да ли ће због свог помагачког поступка упасти у проблем са неким одраслим. Неки ученици се плаше да наставник неће хтети да им помогне, јер сматра да вршњачко малтретирање спада у проблеме које деца сама треба да реше или зато што не жели да заштити ученика (поготово не ако је тај ученик проблематичног понашања) - ово се надовезује (или изазива) на став међу децом да „тужакање“ није у реду, да је знак слабости и да ће резултовати одбацивањем од стране вршњака. Уколико изостаје адекватна и благовремена друштвена реакција на насиље, нарочито у школској средини, деца добијају поруку да су сама и незаштићена и да је насиље један од могућих начина за решавање конфликтних ситуација и оно се наставља и кроз нове генерације.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.
